Vlasniku ranča Đaniju društvo rade pastusi, mačori, magarci. No to nije jedina njegova posebnost. Ondje svoje umirovljeničke dane provodi jedan poseban konj
Iako konji žive u prosjeku 30-ak godina, Brnjo ih na leđima nosi već 42. Zahvaljujući ljubavi svog vlasnika nije završio pod nožem već uživa zasluženu mirovinu.
“Ča ja znan, volim ga strašno. Najstariji konj je, ja mislim da je stvarno najstariji konj u Hrvatskoj. Četrdeset i drugo leto mu je… još se drži jako dobro, stvarno je ok… Ne kašlje, ne diše teško, lepo, baš ono normalno i evo na, on ji z gušton, evo na, on ji sto na uru”, kaže vlasnik ranča Đani Jakotić.
Na ranču Bubač žive samo dečki, a pored trinaest pastuha, dva psa, magarca i pravog mačora, Brnjo uživa poseban tretman.
“On obavezno jutrom je na ovem koritu kade je sada, svako jutro i jedno tri četiri puta na dan zob dobiva. Samo on jer mu je potrebno da ima energije”, kaže Đani.
I bolje vam je da mu to ne dirate, jer je Brnjo jako ljubomoran na svoje privilegije. Baš kao i njegov vlasnik čija je privilegija da na ovom ranču već godinama živi samotnjački kaubojski život i bavi se onime što najviše voli – konjima. Iako mu supruga, djeca i unuci žive na tek pol sata hoda, Đani kaže kako bez divljine jednostavno ne može.
“Ja volim divljinu jer sam ja div, i mora bit tako, ja drugačije ne moren. I to mi je najljepše, najljepši život moj je ovo. Kad se navadiš ovako živet onda ti ono drugo niš ne fali”, objašnjava Đani.
I Brnjinu dugovječnost Đani pripisuje čistom zraku i slobodi. Svoje konje svakodnevno pušta da lutaju kud god im se prohtije, a isto bi, kaže, koristilo i svima nama koji smo naviknuli živjeti pod stalnim stresom.
“I za ljudi bi to jako puno značilo da malo živu normalneje nego ča se žive jer su ljudi opterećeni sa svačim, nepotrebnim stvarima ki uopće ne rabi a moreš živet sasvim jednostavnije, jako jako jednostavnije”, kaže Đani.
Iako su u početku prijatelji i obitelj bili zbunjeni Đanijevom odlukom da živi toliku jednostavnost, danas ga, kaže, redovito posjećuju. I ne samo oni već i volonteri, školarci, turisti, planinari i oni koji žele samo malo odmoriti.
Ali kad ozbiljno razmisli o Brnjinom kraju, Đanija stisne oko srca.
“Ne, ne, ne, ne. Ja mislim da ću zauvijek živit, ko i Brnjo (smijeh). Ja mislim da da. Sad ćemo vidit ča će bit, ne znan”, kaže.
Štogod bilo sutra, Đani živi za danas i uživa u svakom danu poput mudraca koji je uspješno spojio divlji zapad i zen budizam.
Vijesti.hr
